Veštičja religija mnoge zastrašuje i zbunjuje. Veštice
su u kolektivnoj svesti ružne, stare žene koje jašu na metli, a
savremene su veštice članiovi čudnog kulta koji se prvenstveno bavi
bacanjemčini na neprijatelje i nedostaje mu dubina i ozbiljnost ciljeva
istinske religije.No veštičja je religija istinska, možda i najstarija
postojeća religija na Zapadu. Njeni koreni su puno stariji od
hrišćanstva, islama – starije od budizma i hinduizma i različito od svih
tzv. velikih religija. Drevna religija, kako je mi nazivamo, svojim je
duhom bliža tradiciji američkih starosedelaca i arktičkom šamanizmu. Ne
temelji se na dogmi, skupu verovanja, svetim spisima niti svetoj knjizi
koju je obelodanio neki velikan.Veštičja religija uči od prirode i
nadahnjuje se kretanjem Sunca, Meseca i zvezda, letom ptica, rastom
drveća i godišnjim ciklusima. Veštičja je religija prema našim legendama
počela pre više od 35 000 godina, kad je temperatura u Evropi počela da
opada, a velike ledene ploče su se polako povlačile ka jugu. Ljudi
su imali su samo najprimitivnija oruđa, no neki su pojedinci bili
posebno obdareni, mogli su "prizvati" stoku do litice i provalije, gde
se nekoliko životinja, voljnom žrtvom, dopustilo uloviti u zamku. Ovi su
se nadareni šamani mogli uskladiti s duhom stada i tako osvestiti
pulsirajuće ritmove koji prožimaju sve živo, ples dvostruke spirale,
vrtloženje u postojanje i vrtloženje van njega. Svoje uvide nisu
izražavali intelektualno već u slikama: Majke Boginje, One koja rađa i
oživotvoruje sve postojeće; i Rogatoga Boga, lovca i lovine, koji večno
prolazi vratima smrti da bi se život nastavio.Šamani su se da bi se
poistovetili sa božanstvom i stadom ogrtali životinjskom kožom i
stavljali rogove; svestenice su tokom obreda bile nage, utelotvorujući
Boginjinu plodnost.1 Život i smrt su bili jedan tok; mrtve su pokapali
kao da spavaju u materici, zajedno s oružjem i nakitom, da bi se mogli
probuditi u novom životu. U dubinama alpskih kotlina nađene
su lobanje velikih medveda koje su donosile proročanstva koja su vodila
pleme.U nizozemskim su vodama ženke soba, utrobe napunjene kamenjem
koje je utelovljivalo sobovske duše, potopljene u vode majčine
maternice, tako da se žrtve lova ponovno rode. Na Istoku – u Sibiru i u
Ukrajini – Boginja je bila Gospodarica mamuta; isklesana je od kamena s
nabreklim oblinama koje su utelovljivale njene darove. Na Zapadu, u
velikim hramovima južne Francuske i Španije, duboko u Zemljinoj materici
obavljali su se njeni rituali. Tu su velike polarne sile naslikane kao
bizon i konji, jedni preko drugih, pojavljujući se na zidovima kao duh
iz sna.Magija je viđena i na nebu: u Mesecu koji mesečno umire i
preporađa se; u Suncu, čija rastuća svetlost donosi letnju toplinu a
slabljenje zimsku hladnoću. Mesečeva je putanja urezana na kost, a
Boginja drži bizonski rog, koji je ujedno rastući Mesec.Led se povukao.
Neka su plemena sledila bizone i sobove dalje na sever. Druga su preko
Aljaske prešla u Ameriku. Oni koji su ostali u Evropi vratili su se
ribolovu i skupljanju divljega bilja i školjki. Logore su čuvali psi i
usavršena su nova oruđa. Oni koji su imali unutrašnju moć shvatili su da
se pojačava zajedničkim radom. Prerastanjem izolovanih naselja u sela,
šamani i svestenicezdružili su snage i podelili znanje. Formirani su
prvi koveni . Duboko usklađeni s biljnim i životinjskim životom, krotili
su životinje umjesto dotadašnjega lova i uzgajali ovce, koze, krave i
svinje. Semenje nisu više samo skupljali nego i sejali, tako da izraste
tamo gde je bačeno. Lovac je postao Gospodar žita, u jesen nakon žetve
žrtvovan, zakopan u Boginjinu matericu i u proleće preporođen.
Gospodarica divljega života postala je Ječmenom majkom, a ciklusi Meseca
i Sunca označavali su vreme za setvu i žetvu zatim ispašu. Sela su
prerasla u prve gradiće i gradove. Boginja je slikana na zidovima
svetišta, kako rađa Božansko dete – svog pratioca, sina i seme. Trgovina
je donela kontakt s tajnama Afrike i Zapadne Azije. U zemljama jednom
pokrivenim ledom otkrivena je nova moć, sila koje poput proletnjih voda
teče kroz samu zemlju. Otkriveno je da određeno kamenje povećava tok
moći. Postavljeno je na povoljnim mestima u ogromnim redovima i
krugovima koji označavaju vremenske cikluse. Godina je postala velikim
kolom podeljenim na osam delova: solsticije i ekvinocije i četiri
ravnomerno raspoređena datuma između njih, kad su se održavale velike
svetkovine i palile vatre. Sa svakim ritualom, sa svakom Sunčevim i
Mesečevim zrakom koji je dodirnuo kamen u vreme moći, sila se povećala.
Kamenje je postalo velikim spremnicima suptilne energije, prelazima
između svetova vidljivoga i nevidljivoga. Unutar krugova, pokraj menhira
i dolmena i grobnih prolaza, svestenice su mogle doživeti tajne vremena
i skrivenih kosmičkih struktura. Matematika, astronomija,
poezija, muzika, medicina, razumevanje delovanja ljudskoga uma razvijali
su se paralelno s učenjima dubljih misterija. No kasnije su se razvile
kulture koje su se posvetile ratnoj umetnosti. Indoevropljani su nakon
brončanoga doba u valovima osvajali Evropu. Ratnički bogovi isterali su
Boginjin narod iz plodnih nizozemlja i krasnih hramova, na brežuljke i
visoke planine gde su postali poznati kao Sidhe, Picti ili Pixiji,
vilinski narod.Mitološki ciklus Boginje i Pratitelja, majke i božanskog
deteta, koji je vladao 30 000 godina, promenjen je da bi se
povinovao vrednostima osvajačkih patrijarha. Boginja se u Grčkoj, u
svojim brojnim oblicima, ''udala'' za nove bogove – rezultat je olimpski
panteon. Pobednički Kelti su na britanskim otocima usvojili mnoge
značaje Drevne religije i uključili je u druidske misterije.Vilinski je
narod uzgajao stoku na kamenitim brežuljcima, živeo u travom pokrivenim
okruglim kućama i sačuvao Drevnu religiju. Kovene su vodile plemenske
majke, nazvane ''Kraljicama Elphama'' tj. Elflanda, zajedno sa
svestenikom, Svetim Kraljem, koji je utelovljivao umirućeg Boga i na
kraju svoje službe prolazio kroz ritualnu smrt. Slavili su osam
svetkovina godišnjeg ciklusadivljim procesijama jahanja, pevanjem i
paljenjem ritualnih vatri. Došljaci su se često pridruživali; mešali su
se i međusobno ženili i za mnoge seoske porodice se govorilo da imaju
''vilinske krvi''. Druidske škole te poetske irske i velške škole
sačuvale su mnoge drevne misterije.Hrišćanstvo je isprva donelo malo
promena. Seljački je puk u istorji o Hristu vidio samo nov inat drevne
priče o Boginji Majci i njenom božanskom detetu koje se žrtvuje i
preporađa. Svestenice su za Sabate ili velike svečanosti često
predvodile plesove. Koveni koji su čuvali znanje o suptilnim silama,
nazvani su Wicca ili Wicce, od anglosaksonske korenske reči koja znači
"svinuti ili oblikovati". Oni su mogli nevidljivo oblikovati prema
svojoj volji. Isceliteljke, učiteljice, pesnikinje i babice bile su
središnje figure svake zajednice.Polako su počeli progoni. Trubaduri su u
12. i 13. veku ponovno oživeli neke aspekte Drevne religije, pišući
pesme Boginji pod krinkom plemenitih dama. U čast Marije, koja je
vremenom preuzela mnoge aspekte drevne Boginje, izgrađene su
veličanstvene katedrale. Veštičja su umeća proglašena jeresom – ossorski
je biskup 1324. optužio irski koven predvođen Dame Alicom Kyteler za
poštovanje nehrišćanskog Boga. Dame Kyteler spasio je njen status, no
druge su sledbenice spaljene.Ratovi, krstaski ratovi, kuge i seljačke
bune besnili su Evropom sledećih nekoliko vekova. Jovanka Orleanka,
''Devica Orleanska'', predvodila je francusku vojsku do pobede, no
Englezi su je spalili kao vešticu. ''Djevica'' je u veštičjoj religiji
vrlo cenjen pojam i neki smatraju da je francuski puk obožavao Jovanku
zato što je bila svestenica Drevne religije. Poljuljana je stabilnost
srednjovjekovne Crkve, a feudalni se sastav počeo raspadati. Mesijanski
pokreti i religijske pobune zapljusnuli su hrišćanski svet te Crkva više
nije mogla mirno tolerisati protivnike.Papinska je bula Inocenta VIII.
1484. usmerila inkvizicijsku moć protiv Drevne religije. Izdavanjem
Malleusa Maleficaruma, ''Malja za uništavanje veštica'', dominikanaca
Kramera i Sprengera 1486. godine, postavljen je temelj za vladavinu
terora koja je u Evropi trajala sve do 17. veka.Progon je najviše
pogađao žene: od procenjenih 9 miliona poginulih veštica, 80% je bilo
žena, uključujući decu i mlade devojke, koje su ''zlo nasledile'' od
svojih majki. Asketizam ranoga hrišćanstva koji je osuđivao telesnost,
degenerirao je u nekim delovima Crkve u mržnju naspram onih koje su
rodile telo. Mizoginija, mržnja naspram žena, postala je snažnim
elementomsrednjovjekovnog hrišćanstva. Žene u dobu menstruacije i
plodnosti poistovećene su sa seksualnošću i zlom. ''Witchcraft potiče od
telesne požude, koja je kod žena nezasita'', tvrdio je Malleus
Maleficarum.Teror je bio neopisiv. Jednom optužena, bilo od pakosnog
suseda, bilo od razdražljivog deteta, veštica je iznenada uhapšena, bez
upozorenja, bez dopuštenja da se vrati kući. Ona je smatrana krivom dok
nije dokazano suprotno. Uobičajena je praksa bila optuženu skinuti golu,
potpuno je obrijati u nadi pronalaženja djavolskih ''oznaka'', npr.
pega i madeža. Često su je boli dugimoštrim iglama; prema predanju na
mestima gde ju je đavo dirao nije osećala bol. U Engleskoj
''legalno mučenje'' nije bilo dopušteno, no osuđene nisu smele spavati i
podvrgnute su pre vešanja sporom izgladnjivanju. Na kontinentu se
praktikovala svaka zamisliva grozota – sprave za mučenje, odstranjivanje
palca, ''španska čizma'' koja je lomila kosti noge, teška bicevanja –
pun spektar inkvizicijskih strahota. Optužene su mučene dok nisu
potpisalepriznanje druženja s đavolom, mračnih i opscenih praksi koje
nikad nisu bile delom istinskih veštičjih učenja. Najokrutnije su mučene
dok nisu odale druge, dok nije ispunjena puna kvota od trinaest članova
kovena. Priznanje je donosilo blažu smrt; gušenje pre lomače.
Tvrdoglave, koje su se smatrale nevinim do kraja, spaljene su žive.Lovci
na veštice i doušnici nagrađivani su za svedočenja i mnogi su to
shvatili kao profitabilan posao. Nov muški medicinsko utvrdjenje sa
zadovoljstvom je dočekao mogućnost uništenja babica i seoskih
isceliteljka, glavnih ekonomskih suparnica. Drugima su suđenja vešticama
bila mogućnost otklanjanja ''drskih žena'' i nepoželjnih suseda. Same
veštice smatraju da je samo nekolicina osuđenih stvarno pripadala
kovenima ili praktikovala veštičja umeća. Žrtve su bile starije,
senilne, mentalno bolesne, žene neugodnog izgleda ili one koje su imale
neki hendikep, seoske lepotice koje su ugrozile nečiji ego odbijajući
udvaranja, ili one koje su svestenicicma ili oženjenim muškarcima budile
požudu. Homoseksualci i slobodni mislioci uhvaćeni su u istu mrežu.
Nekih je dana pogubljeno na stotine veštica. U biskupiji Trier, u
Nemačkoj, nakon suđenja 1585. u dva je naselja ostala samo jedna
žena.Veštice i vile koje su uspele pobegle su u zemlje gde ih
inkvizicija nije mogla naći. Neke su možda dospele do Amerike. Možda
neke u Salemu pre suđenja, koja su označila kraj aktivnog progona u
zemlji sastajao istinski koven. Neki poznati misle da je porodica
Samuela i Johna Quincyja Adamsa bila član megalitičkog kulta ''zmaja'',
koji je čuvao znanje o moći kamenih krugova. Nezavistan duh veštičje
religije celovito je vrlo sličan idealima ''Founding Fathers'': primer,
sloboda govora i poštovanja, decentralizovana vlast te prava pojedinaca
umesto božanskih prava kraljeva.Ovo je takođe bilo razdoblje vrhunaca
trgovine afričkim robljem i osvajanja Amerikâ. Optužbe protiv veštica –
za neobuzdanost i poštovanje đavola – iskorišctene su za opravdanje
porobljavanja Afrikanaca (koji su navodno dovedeni u Novi svet da bi
bili pokršteni) i uništenje kulture i genocid američkih starosedeoca.
Afrička je religija navukla krinku katoličkenomenklature, nazivajući
svoje orishe sveticama, preživevši u tradicijama Macumba, Santeria,
Lucumi i Voudoun, religijama nepravedno ocrnjenima kao i veštičja.Usmena
nam tradicija kaže da su neki evropski pagani, dovedeni kao najamna
radna snaga ili osuđenici, pobegli i pridružili se Indijancima čija je
tradicija bila slična njihovoj. U nekim područjima, poput američkoga
Juga, mešali su se crnci, beli pagani i starosedeoci. Veštičja je
religija u Americi i u Europi postala zabranjena i najtajnija religija.
Tradicija se prenosila samo onima kojima se moglo apsolutno verovati,
obično članovima porodice. Komunikacija između kovena je prekinuta; više
nije bilo sastanaka na velikim svetkovinama radi razmene znanja i
rezultata čini i rituala. Delovi su tradicije izgubljeni ili
zaboravljeni. No ipak, tajno, u tišini i uz svetlost žeravica, iza
zatvorenih kapaka, kodirano u narodnim pesama i bajkama ili skriveno u
podsvesnoj memoriji, seme se prenosilo.Kad su u 18. veku završili
progoni nastupilo je razdoblje bezverja. Sećanje na istinsku religiju je
izbledelo; preostali stereotipi činili su se apsurdnima, smešnima i
tragičnima. Veštice su tek u ovom stoleću ''izašle iz ormara za metle'' i
istinom se suprotstavile lošem imidzu. Reč ''veštica'' ima toliko
negativnih konotacija da se mnogi pitaju zašto je uopste koristimo. No
vratiti reč ''veštica'' znači vratiti naše pravo, kao ženâ, da budemo
moćne; a muškaraca da žensko u sebi shvate kao božansko. Biti veštica
znači poistovetiti se s 9 miliona žrtava mržnje i preuzeti odgovornost
za oblikovanje sveta u kojem predrasude više neće zahtevati žrtve.
Veštica je ''stvarateljka'' koja nevidljivo materijalizuje u oblik i
stoga je jedna od Mudrih, ona čiji je život ispunjen magijom.
Veštičarstvo je oduvek bio religijom poezije, ne teologijom. Mitovi,
legende i učenja su metafore za ''Ono što se ne može reći'', apsolutnu
stvrnost koju naši ograničeni umovi nikad ne mogu u potpunosti spoznati. Tajne
apsolutnoga nikad se ne mogu objasniti – samo osetiti i naslutiti.
Simboli i ritualni činovi pobuđuju promenjena stanja svesti, u kojima se
postižu uvidi koji su nisu ni na kraj pameti. Kad govorimo o ''tajnama
koje se ne mogu izreći'' ne mislimo samo da nas pravila sprečavaju
slobodno govoriti. Unutrasnje se znanje doslovce ne može izreći rečima.
Može sepreneti iskustvom i niko ne može odrediti koji će uvid druga
osoba dobiti iz nekoga iskustva. Pravi je simbol za ''Ono
što se ne može reći'' je - Boginja. Ona ima bezbrojne aspekte i hiljade
imena – Ona je stvarnost iza mnogih metafora, ispoljeno božanstvo,
sveprisutna u životu, u svakome od nas. Boginja nije odvojena od sveta –
ona je svet i sve u njemu: Mesec, Sunce, Zemlja, zvezda, kamen, seme,
reka, vetar, talas, list i grana, pupoljak i cvet, vuk i ptica, žena i
muškarac. Telesno i duhovno su vešticama jedno.Boginjina je religija
nezamislivo stara, no savremeno se veštičarstvo može nazvati i Novom
religijom. Veštičja umeća danas doživljavaju više od preporoda, ona
doživljavaju renesansu,rekreaciju. Žene potiču ovo obnavljanje i aktivno
bude Boginju, viziju ''legitimnost i istinu ženske moći''.Nakon
propasti Boginjine religije ženama su nedostajali religijski modeli i
spiritualni sastavi koji se bave ženskim potrebama i iskustvom. Muški
božanski likovi značajni su i zapadnih i istočnih religija. Nezavisno o
apstraktnosti koncepta Boga, simboli, avatari, propovednici, proroci,
gurui i bude su mahom muškarci. Žene u našem društvu nisu ohrabrene
istražiti svoju snagu i kvalitete; njih se uči podvrgavanju muškom
autoritetu, prepoznavanju muške percepcije kao spiritualnog ideala,
ukrocivanju tela i seksualnosti te prilagodjavanju muškom kalupu.Mary
Daly, autori knjige Beyond God the Father, ističe da model sveta u kojem
muško božanstvo izvan vlada kosmosom služi legitimaciji muške kontrole
nad društvenim institucijama. ''Simbol Boga Oca, rođen u ljudskoj mašti i
ohrabren i održavan u patrijarhatu, služio je patrijarhalnomporetku
prikazujući njegove mehanizme opresije nad ženama ispravnim i
poželjnim.'' Nesvesni model nastavlja oblikovati percepciju i onih koji
su svesno odbili religijska učenja. Odbacuju se detalji dogme, no
osnovna se struktura verovanja usvaja na toliko dubokoj razini da se
retko preispituje. Umesto toga nova dogma, paralelna struktura,
zamenjuje staru. Primer, mnogi su ljudi odbacili hrišćanstvo ne
preispitujući koncept istine kao skupa uverenja koji je otkrio
''velikan'' neuobičajene moći i inteligencije. Krista kao ''velikana''
mogu zameniti Buda, Marx,Freud, Jung i Maharaj Ji, no istinu i dalje
donosi netko drugi. Kako kaže cuvena feministkinja Carol Christ,
''simbolički se sastavi ne mogu samo odbaciti, oni se moraju zameniti
jer će se um u vreme krize, poraza i zbunjenosti vratiti poznatim
strukturama.Simbolizam Boginje nije paralelna struktura simbolizmu Boga
Oca. Boginja ne vlada svetom; ona jeste svet. Ispoljena je u svakome,
svako je može iznutra spoznati, u svoj njenoj veličanstvenoj
raznovrsnosti. Ona ne ovlascuje pravila jednoga pola i ne overava
autoritet vladara temporalnih hijerarhija. U veštičjoj religiji svako
mora otkriti svoju istinu. Božanstvo sagledavamo u muškom i ženskom
obliku, jer i Boginja ima muški aspekt. Seksualnost je otajstvo.
Religija se bavi ponovnim povezivanjem, s božanskim unutrasnjim i s
njegovim spoljasnjim ispoljavanjima u društvu i prirodi.Važnost se
simbola Boginje za žene ne može prenaglasiti. Boginja nadahnjuje žene da
se smatraju božanskima, da cene svoje telo i različite faze života kao
svete, svoj bes kao zdrav i pročišćujući, a moć negovanja i stvaranja te
ograničavanja i uništavanja kao sile koje održavaju život. Pomoću
Boginje otkrivamo svoju snagu, prosvetljujemo um, posedujemo telo i
slavimo osećaje. Nadilazimo uske, ograničavajuće uloge i postajemo
celovite.Boginja je važna i za muškarce. Opresija muškaraca u
patrijarhatu u kojemu vlada Bog Otac možda je manje očita no nije ništa
manje tragična. Muškarci se trebaju identifikovati s modelom koji niko
ne može uspešno oponašati: biti minivladar univerzuma. Muškarci su
iznutra rascepljeni; ''duhovno'' bice treba pobediti nižu životinjsku i
osećajnu prirodu. Oni ratuju sami sa sobom: na Zapadu da bi pobedili
''greh''; na Istoku, da bi ''pobedili'' želju ili ego. Tek nekolicina iz
rata izlazi neoštećena. Muškarci ne komuniciraju sa svojim osećajima i
telom; postaju ''uspešni zombiji'' kako kaže Herb Goldberg u knjizi The
Hazards of Being Male: ''opresirani kulturalnim pritiscima koji niču
njihove osećaje, mitologijom i iskrivljenim i samodestruktivnim načinom
poimanja žene i odnosa naspram nje, nalogom da se ponašaju ‘kao
muškarci’, koji osećajno i psihološki blokira mogućnost odgovora na
unutrasnje poticaje i opstomsamomržnjom zbog koje se osećaju dobro
jedino kad rade, a ne kad su radosni i licno rastu.''Budući da i
muškarce rađaju, neguju, hrane i odgajaju žene, ''svaki muškarac koji je
odrastao u tradicionalnoj porodici u ranom dobu se intenzivno
poistovećuje s majkom i stoga nosi u sebi snažan ženski pečat. '' Simbol
Boginje dopušta muškarcu doživeti i integrirati žensku stranu svoje
prirode, koju često smatramo najdubljim i najosjetljivijim aspektom
bica. Boginja ne isključuje muškarca; ona ga sadrži, kao što trudnica
sadrži dete. Njen muški aspekt utelovljuje i solarno svetlo intelekta i
divlju, neukroćenu animalnu energiju. Naš odnos naspram Zemlje i drugih
vrsta zasnovan je religijskim modelima. Slika Boga izvan prirode dala je
racionalnu podršku uništenju prirodnoga poretka i opravdala
iscrpljivanje prirodnih zemljinih bogatstava. Pokušali smo ''pobediti''
prirodu kao što smo pokušali pobediti greh. Tek kad su posledice
zagađenja i ekološke destrukcije postale dovoljno ozbiljne da bi
ugrozile i gradski život, spoznali smo važnost ekološke ravnoteže i
međuzavisnosti svega živoga. Model Boginje, koja je imanentna prirodi,
naglašava poštovanje svetosti života. Veštičja je religija ekološka;
cilj je sklad s prirodom, tako da život može ne samo opstati nego i
procvetati.Uspon Boginjine religije uzrokovao je nelagodu nekih
politički usmerenih feministkinja. One su se uplašile da će religija
oduzeti energiju borbi za društvenu promenu. No u područjima koja su
tako duboko ukorenjena kao odnosi među polovima, istinska društvena
promena može se dogoditi samo kad se promene kulturni mitovi i simboli.
Simbol Boginje daje duhovnu moć potrebnu za izazivanje sastava opresije i
za stvaranje novih kultura usmerenih naspram života.Moderna je veštičja
religija bogat kaleidoskop tradicija i strujanja. Koveni, malene,
čvrsto isprepletene skupine koje sačinjavaju kongregacije veštičje
religije su autonomni; nema središnjega autoriteta koji određuje
liturgiju i rituale. Neki koveni slede prakse koje se prenose u
neprekinutom sledu još od doba progona. Drugi imaju rituale koji potiču
od predvodnica/ka modernog preporoda veštičjih umeća – najviše
sledbenika imaju Alex Sanders i Gerald Gardner, oba iz Velike Britanije.
Feministički su koveni možda najbrže rastući deo veštičje religije.
Mnogi su dijanički – puno više naglašavaju žensko načelo. Neki su koveni
otvoreno eklektični i stvaraju tradicije iz mnogih izvora; neki se
koveni temelje na vilinskoj tradiciji koja potiče od malih ljudi
Britanije kamenoga doba...Veštice i pored raznovrsnosti imaju zajedničku
etiku i vrednosti koje se temelje na konceptu Boginje kao imanentne u
svetu i svim životnim oblicima, uključujući ljudska bića. Teolozi
upoznati s judeohrišćanskim konceptima ponekad teško razumeju kako
religija poput veštičje može iznedriti etički sastav ili koncept
pravednosti. Ako nema rascepa prirode i duha, nema koncepta greha, nema
zaveta niti zapovesti naspram kojih bi se moglo sagrešiti, kako ljudi
mogu biti etični? Kad se vanzemaljski sudija ukloni sa svog mesta
vladara kosmosa, kojim standardima mogu procenjivati svoje akcije? I ako
je Boginja imanentna u svetu, zašto se boriti za promenu i ostvarenje
ideala? Zašto ne uživati u savršenstvu božanskoga?Osnovna etika veštičje
religije je ljubav prema životu u svim njegovim oblicima. Veštice
poštuju sva živa bića i služe životnoj sili. Premda shvataju da se život
hrani životom i da moramo ubijati da bi preživeli, život se nikad ne
oduzima bez razloga. Služiti životnoj sili znači očuvati raznolikost
prirodnoga života, sprečiti zagađivanje okoline i uništenje vrsta. Svet
je Boginjino ispoljenje, no ništa u tom konceptu ne nameće pasivnost. Mnoge
istočne religije ohrabruju kvijetizam, ne zato što veruju da je
božansko istinski imanentno, nego upravo suprotno. Za njih je svet maya,
iluzija, koja skriva savršenstvo božanske stvarnosti. Ono što se u
takvom svetu događa nije istinski bitno, to je igra senki koja skriva
večno svetlo. U veštičjoj je religiji ono što se odvija u svetu od
vitalne važnosti. Boginja je imanentna, no da bi realizovala svoju punu
lepotu treba joj ljudska pomoć. Harmonična ravnoteža
biljne,životinjske,ljudske, božanske svesti nije automatska; mora se
neprestano obnavljati i to se postiže ritualima. Unutrasnji, spiritualni
rad je najdelotvornijikad je uporedan s spoljasnjim radom. Meditacija
na prirodni red može se smatrati spiritualnim činom, no ne koliko i
čišćenje smeća na kampiralištu i protestni marš protiv neispravne
nuklearne elektrane.Za veštice pravda nije nešto što sprovodi spoljasnji
autoritet, temeljem napisanoga koda ili skupa pravila. Pravda je
unutrasnja spoznaja da svaki čin ima posledice koje se moraju odgovorno
prihvatiti. Veštičja religija ne nameće pogresan, hladan, propovedajući,
samomrzeći unutrasnji glas koji obogaljuje delovanje. Ona umesto toga
zahteva odgovornost. ''Što poseješ vraća ti se tri puta jače'' –
poslovica je, poznatija izreka bi bila: ''ne čini drugima ono što ne
želiš da čine tebi''. Primer, veštica ne krade, ne zbog upozorenja u
svetoj knjizi, nego zbog tri puta veće štete koja je posledica malih
dobitaka. Krađa uništava kradljivčevo samopoštovanje i osećaj časti; ona
je priznanje nesposobnosti za čestito ispunjavanje želja i potreba.
Krađa stvara klimu sumnje i straha u kojoj mora živeti i kradljivac. I,
budući da smo svi povezani u istom društvenom tkanju, oni koji kradu
skuplje plaćaju namirnice, osiguranja i poreze. Veštičja
religija snažno je prožeta uverenjem da je sve povezano i međuzavisno i
stoga uzajamno odgovorno. Čin koji nekome šteti svima šteti. Glavno
načelo veštičarstva je čast. Ona nije potreba odgovaranja na imaginarnu
uvredu nečijoj muževnosti – ona je unutarnji osećaj ponosa i
samopoštovanja. Boginja se poštuje u sebi i u drugima. Žene koje
utelovljuju Boginju poštuju se, no ne stavljaju se na pijedestal niti
smatraju eteričnima nego ih se ceni zbog njihovih ljudskih kvaliteta.
Bice, individualnost i jedinstveni način postojanja u svetu visoko se
cene. Boginja, poput prirode, obožava raznolikost. Jedinstvo se ne
postiže gubljenjem bica, nego njegovim potpunim saznanjem. "Postuj
Boginju u sebi, slavi sebe i videćeš da je bice svuda'', kaže vilinski
svestenik Victor Anderson.U veštičjoj religiji, ''Svi su činovi ljubavi i
zadovoljstva moji rituali.'' Seksualnost kao izravan izraz životne sile
numinozna je i sveta. Sve dok je vodeće načelo ljubav može se slobodno
izražavati. Brak je duboka predanost, magijska duhovna i psihička veza.
No on je samo jedna od mogućnosti ljubavi i seksualnoga
izražavanja.Zloupotreba je seksualnosti, međutim, ogavna. Silovanje je,
na primer, neoprostivi zločin jer obeščašćuje životnu silu pretvarajući
seksualnost u izraz nasilja i neprijateljstva umesto ljubavi. Žena ima
sveto pravo kontrole vlastitoga tela, kao i muškarac. Niko nema pravo
drugoga prisiljavati na nešto.U veštičjoj se religiji poštuje život
kojem se pristupa sa zadovoljstvom i čuđenjem te smislom za humor. Život
je Boginjin dar. Ako patnja postoji, nije naš zadatak pomiriti se s
njom nego je promeniti. Zajednički element svim tradicijama veštičarstva
je Magija, umetnost percipiranja i menjanja suptilnih, nevidljivih sila
koje struje svetom te buđenja dubljih razina svesti iznad racionalnih.
Rituali su magijski: pobuđuju svest skrivene strane stvarnosti i bude
zaboravljene moći ljudskoga uma.Magijski element veštičje religije mnoge
uznemiruje. Postoje neki dokazi da su Hitler i drugi nacisti bili
okultisti – tj. možda su praktikovali neke tehnike kao i drugi koji su
želeli proširiti um. Magija je, poput hemije, skup tehnika koje mogu
služiti svakoj filozofiji. Uspon III. Reicha iskoristio je razočaranje
civilnih Nemaca s racionalizmom i dodirnuo duboku čežnju za obnavljanjem
nekih iskustava zapadne kulture koja su dugo zanemarena. Kao da smo od
detinjstva naučeni ne koristiti levu ruku: mišići su delomično
atrofirali, no žele biti upotrebljeni.No Hitler je izopačio tu čežnju i
pretvorio je u okrutnost i stravu. Nacisti nisu poštovali Boginju; oni
su obescenjivali ženu, svodeći je na ulogu rasplodne ženke koja mora
stvarati arijske ratnike. To je bio savršeni patrijarhat, krajnji
ratnički kult – a ne služenje životnoj sili. U veštičarstvu nema ideala
''nadčoveka'' nauštrb inferiornih rasa; svi su ljudi manifestovani
bogovi, a klasne, rasne i običajne razlike dobrodošle su kao znakovi
obilja Boginjine lepote. Izjednačiti veštice s nacistima jer nisu
Judeohrišćanke i dele neke magijske elemente isto je kao reći da su
labudovi škorpioni jer nisu konji i imaju repove.Veštičja religija nije
masovna; struktura je stanična, temelji se na kovenima, malim skupinama
od trinaest članova/ica koje omogućuju zajedništvo i
individualnost.Postoje i "samostalne" veštice koje više vole poštovati
same. Koveni su autonomni, slobodni upotrebiti rituale, pesme i zazive
prema ukusu. Nema zadane knjige molitvi niti liturgije. Elementi su
promenjivi, no rituali slede iste obrasce. Magijske tehnike koje je
okultistkinja Dion Fortune nazvala ''umetnošću voljnog menjanja svesti''
koriste se za postizanje ekstatičnog stanja, jedinstva s božanskim.
Mogu se upotrebiti i za postizanje materijalnih rezultata, poput
isceljenja, jer u veštičjem svetonazoru nema podele na um i materiju.
Svaki ritual počinje stvaranjem svetoga prostora, ''uspostavljanjem
kruga'' kojime se usred šume ili dnevnog boravka stvara hram. U svakoj/m
učesnici/ku prizivaju se i bude Boginja i Bog koji se smatraju fizički
prisutnima unutar kruga i tela poštovatelja. Moć, suptilna sila koja
oblikuje stvarnost, povećava se pevanjem, plesom i usmerava se simbolima
i vizualizacijom. Uzdizanjem stošca moći postiže se ekstaza koja može
dovesti u stanje transa s vizijama i uvidima. Dele se hrana i piće,
članovi kovena ''uzemljuju silu'' i odmaraju se, uživajući u druženju.
Prizvana se moć na kraju otpušta, krug se otvara i obavlja se formalni
povratak u običnu svest.Zanimanje za veštičja umeća stalno raste. Žene
se u sve većem broju okreću Boginji. Postoji očajnička potreba za
materijalom koji će ne-vešticama dovoljno duboko i inteligentno
objasniti veštičju religiju da bi shvatile i teoriju i praksu. Budući da
je ulazak u koven spor i delikatan proces, puno je više ljudi koji žele
praktikovati vesticarenje nego kovena koji bi ih primili. Boginja
Majka se ponovno budi i možemo povratiti naše pravo koje nam pripada
rođenjem – čisto opijajuće zadovoljstvo što smo živi. Možemo otvoriti
oči i videti da ne postoji ništa od čega se trebamo spasiti, nema
životne borbe protiv univerzuma, nema Boga izvan sveta kojeg se treba
plašiti i kojem se treba podvrgavati; postoji samo Boginja, Majka,
rotirajuća spirala kojanas uvlači u postojanje i izvodi iz njega, čije
je treperavo oko puls postojanja – rođenje, smrt, preporod – a smeh joj
odzvanja i juri kroz sve i nalazi se samo ljubavlju: ljubavlju za
drveće, kamenje, nebo i oblake, mirišljave pupoljke i glasne valove; za
sve ono što trči i leti, pliva i gmiže njenim licem; ljubavlju naspram
sebe; orgazmičkom ljubavlju naspram drugih koja razlaže život i stvara
svet; svaki od nas jedinstven i prirodan poput snežne pahulje, svaka
zvezda, njeno dete, njen ljubavnik, njen ljubljeni i njeno
